Ispuni svoj papir uzdasima srca!

A sunce izlazi...

Ernest Hemingway — Autor odlomciicitati @ 15:20
-Ne diraj me – rekla je. – Molim te, nemoj me dirati.
-Što je?
-Ne mogu to podnijeti.
-Ah, Brett.
-Nemoj. Moraš znati kako mi je. Ne mogu podnijeti, i to ti je. Ah, dragi. Molim te, shvati!
-Zar me ne voliš?
-Da te ne volim? Naprosto se sva rastapam kad me dotakneš.
-Zar mi tu ne možemo ama baš ništa?
Sad se opet uspravila. Obgrlio sam je i ona se na mene naslonila i bili smo posve mirni. Gledala me u oci onako kako samo ona zna gledati, tako da se covjek mora pitati da li ona zapravo išta vidi vlastitim ocima. To su oci, koje bi gledale i dalje nakon što sve druge oci na svijetu prestanu gledati. Gledala je kao da na svijetu nema nicega što ona ne bi jednako ovako gledala, a zapravo toliko se stvari bojala.
- I zbilja ne možemo napraviti ništa – rekao sam.
-Ne znam – rekla je ona. – Ne bih nikako htjela da opet jednom prodem kroz citav onaj pakao.
-Bolje da se držimo daleko jedno od drugog.
-Ali, dragi, moram te vidjeti. Nije to sve što ti možeš.
-Nije, ali uvijek tako nekako ispadne.
-Ja sam zato kriva. Mi uvijek skupo placamo sve što radimo.
Citavo to vrijeme gleda me u oci. Njene su oci imale razlicite dubine; katkad su djelovale savršeno plošno. Sada se moglo gledati u njih do dna.

Ostaje ožiljak koji nam služi na čast...

Francoise Sagan — Autor odlomciicitati @ 15:17
Sve moje ljubavi trajale su najviše sedam godina: kažu, telo se obnavlja svakih sedam godina. Uvek je predivno u početku. U sredini je još lepše. A na kraju … zavisi od toga ko se prvi zasiti. Uvek je teško na kraju. Nikad nisam nekog volela, a da ga nisam još i “posle” volela. “Posle” ne postoji više ona povezanost glave s telom. Tad funkcioniše samo glava… Ali ipak nešto ostaje… nešto nalik na ožiljak. Ne u tužnom smislu te reči. Ostaje ožiljak koji nam služi na čast. Najlepše odlikovanje…

Zacuđuje me uvek

Alber Kami — Autor odlomciicitati @ 15:08
Zacuđuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sadržajima, siromaštvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je loše. Ja se nje bojim ili je zovem (kažu oni). Ali to takođe pokazuje da nas nadilazi sve ono što je jednostavno. Šta je plavo i šta da mislimo o plavom? Istu poteškoću predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je važan ovaj čovek preda mnom, težak kao zemlja, koji unapred oblikuje moju budućnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kažem sebi : ja moram umreti, ali to ništa ne znači jer mi ne uspeva da u to poverujem, budući da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, naročito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potrešen. Mislim dakle : cveće, osmesi, čežnja za ženom, i shvatam da sav moj strah pred smrću dolazi od moje ljubomore prema životu. Ljubomoran sam na one koji će živeti i za koje će sveće i čežnja za ženom sačuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previše volim život, a da ne bih bio sebičan. Čovek se nađe tamo oboren jednog dana i sluša kako mu govore ”Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reći da ćete umreti”. Biti tamo sa celim svojim životom u rukama, sa čitavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Što znači ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoočnice i čini mi se da ću zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu što ih okružuje. Govore im : ”Kad ozdraviš…”, a oni ipak umru. Ja to ne želim. Jer ako ima dana kad priroda laže, ima i dana kad rekne istinu.

Je li to sve što ostaje od ljubavi?

Momo Kapor — Autor odlomciicitati @ 15:01
Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici. Klak – spuštena slušalica kada se javi tudi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi: „Ja cu prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar necemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saucesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće!

Meša Selimovic — Autor odlomciicitati @ 12:44
"Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće."

Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

Meša Selimovic — Autor odlomciicitati @ 12:44
"- Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

- Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš."

Mi smo ničiji!

Meša Selimovic — Autor odlomciicitati @ 12:39
"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"


Šta je to s nama i sa životom?

Meša Selimovic — Autor odlomciicitati @ 12:36
"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."


Boze, kako su ljudi nesrecni!

Meša Selimovic — Autor odlomciicitati @ 12:29
Prvi put sam sve ovo ispricao jednoj djevojci, i prvi put ovako, u nekoj vezi, od pocetka do kraja. Tako sam i sam sebi slozio razloznu pricu, koja se dotle gubila u komesanju odvojenih dijelova, u magli zebnje, u nekom zbivanju van vremena, mozda i izvan nekog odredjenog smisla, kao tezak san koji ne mogu ni da prihvatim ni da odbacim. A zasto bas njoj, i zasto o ovome, nisam mogao ni sam sebi objasniti. Ucinilo mi se da zna slusati, razumjeti svakako nece, a slusanje je vaznije od razumijevanja.Iskustvo me naucilo da ono sto se ne moze objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe mozes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, tesko izrecivim osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bjezi u omaglicu, u opijenost koja ne trazi smisao. Drugome je neophodna tacna rijec, zato je i trazis, osjecas da je negdje u tebi, i lovis je, nju ili njenu sjenku, prepoznajes je na tudjem licu, u tudjem pogledu, kad pocne da shvata. Slusalac je babica u teskom porodjaju rijeci. Ili nesto jos vaznije. Ako taj drugi zeli da razumije.A ona je zeljela, i vise nego sto sam se nadao. Dok sam pricao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me mozda i naveo na neocekivani razgovor, a zamijenilo ga nesto nenadno zrelo, i tuzno. Rekla je samo: – Boze, kako su ljudi nesrecni.
 
 

«Prethodni   1 2

Powered by blog.rs