Ispuni svoj papir uzdasima srca!

Kao da je našao i poznao nešto znano i davno izgubljeno...

Ivo Andrić — Autor odlomciicitati @ 17:37
Kao da je nasao i poznao nesto znano i davno izgubljeno, kajmakam je zastao pred tom lepotom. Zagasita belina koze sakrivala je potpuno mocni krvotok, i samo se u ostroj crti, naglo, bez najmanjeg prelaza, prelamala u tamnu rumen usana ili se polako pretvarala u jedva primetno rumenilo oko nokata i oko uha. Celo to veliko skladno telo, svecano u svom miru, sporo u pokretima kao da je zamisljeno samo o sebi, bez zelje i potrebe da se ravna prema drugima, kao bogata carevina: dovoljna sama sebi, nema sta da sakriva i nema potrebe da ma sta pokazuje, zivi u cutanju i prezire tudju potrebu za govorom…


Kad bi leći bilo isto što i zaspati...

Ivo Andrić — Autor odlomciicitati @ 17:35
Ah, kad bi leci bilo isto sto i zaspati, zivot ne bi bio ovo sto jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostizniji od najveceg blaga najsmelijeg svetskog rekorda, san je lezao negde u daljini okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zasptii,spavati snom bez snova mrtvim snom kom nema ni kofera, ni placa, ni zenske kose, ni zena, stvarnih ni avetinjskih!


Tako obično biva...

Ivo Andrić — Autor odlomciicitati @ 16:27
Tako obicno biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze nam u casovima kad na njih mislimo i kad ih najviše ocekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog videnja treba tada malo vremena da se digne sa dna, gdje je potisnuta, i pojavi na površini.
I tu je kraj. Nema više niceg. Samo grob medu nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snijegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni price ni pricanja. Kao da nema ni svijeta zbog kojeg vrijedi gledati, hodati i disati. Nema Stambola ni Proklete avlije. Nema ni mladica iz Smirne koji je umro još prije smrti, onda kada je pomislio da je, da bi mogao biti nesrecni sultanov brat Džem. Ni jadnog Haima. Ni crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih uvijek prate. Niceg nema. Samo snijeg i prosta cinjenica da se umire i odlazi pod zemlju.

Oslobodio se!

Ivo Andrić — Autor odlomciicitati @ 16:07
“Kad sam cuo da je umro, rekao sam u sebi: Oslobodio se!. Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako, važio je kao vešt i snalažljiv covek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zsataje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluci na nešto, izabere obicno najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlucni ljudi cesto prave neprakticnim sanjalicama. Ko bi ga video oanko sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada razmišlja najkraci i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obicno mislio o zadovoljenju svojih grubih culnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo cesto samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab covek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Živeo je u zabludi o sebi nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloce, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stide osvega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti ipreduzimao. Ukratko, bio je covek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda posle smrti. Valjda. A to što je cesto izgledalo drukcije, cinilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega”.


Powered by blog.rs